Akcija
Negde sam pročitala da je u mnoštvu podela inspirisanih različitim kriterijumima, moguća i podela ljudi na one koji su strasni putnici i one koji to nisu. Postoje oni koji ne vole putovanja i oni drugi – moderni putnici koji su psihološki-duhovno navučeni na njih. Pakovanje, koferi, avioni, vozovi, automobili, gužve, čekanje, guranje, gaženje… njima to uopšte, ne smeta. Oni sve to podnose lako i jednostavno. Jer, tada počinju dani života i radosti, događaji koji preusmeravaju njihova životna kretanja, sažimaju u vremenu ljude i događanja koji se ne zaboravljaju… Biti istinski zaljubljen u putovanja znači svakodnevno razmišljati o ovoj vrsti razonode i raznolikosti koju ono pruža, ali i naći dovoljno vremena i novca da ovo „maštarenje“ dobije svoj izražajni lik – da stigneš u zemlju u koju si se zaputio.
Ostatak priče možete da naslutite.
Kao tipičan zaljubljenik u putovanja, još jedan strasni putnik, pod izgovorom – pobuna protiv učmale svakodnevice, odlučila sam da otputujem u Beč na tri dana, previše sigurna da sam i ovog puta učinila pravi izbor. Inače, u ovom gradu sam boravila pre mnogo godina. To je bilo i jedno od mojih prvih putovanja. Dakle, posle dvadeset pet godina bila sam, ponovo, u tom lepom gradu.
Fascinacija
Smešten na prelepom plavom Dunavu, grad Betovena, Mocarta, Sigmunda Frojda… s pravom ponosan na svoju tradiciju i bogatu istoriju, već na prvi pogled izaziva divljenje i neizmerno uživanje za posetioce ovakve vrste. Kaže se da ljudi u Beču vole da žive dobro i da umru časno, sahranjeni uz određene počasti.
Istorija
Beč se nalazi na Dunavu, mada to, kada pogledate mapu, nije odmah očigledno. Na planu grada izgleda kao da je ovaj okrenuo leđa reci, čisto iz praktičnih razloga, a ne izborom (zbog učestalih poplava i potrebe da se ukrote bujice). Kada su, Habzburgovci naselili ovaj grad, već je bio star 3000 godina (njegova istorija datira iz Kamenog doba, preko Rimljana, do babenberga). Tokom 600 godina, dinastija je prerasla u ogromno carstvo, a Beč u carski grad (što je utisnuto na izgled mnogih gradskih prestižnih građevina i veličanstvenih umetničkih kolekcija). Predstavnici Habzburške monarhije su živeli i predstvljali svoju monarhiju u Hofburgu i Schloss Schöbrunn-u (što je bio odgovor Beča na Versaj). Oba mesta privlače posetioce iz svih delova sveta, kao i šteffl, katedrala posvećena sv. Stefanu i veličanstvene vile duž Ringštrase, koje okružuju uske ulice starog grada. Ringštrase prati dizanje starih gradskih zidina. Gürtelštrase se pruža duž linija zidina koje su trebale da dodatno osiguraju i odbrane Beč od turskih aspiracija. Tu je sagrađeno mnogo objekata koji reflektuju osobenosti života ljudi koji su živeli u to vreme u Beču: mezzanine.
Prvi istorijski podaci o ovom gradu potiču iz 1280. godine. Fürtenbuch, delo Jansa del Enikela i Jansa the Gransona, samo je otvorilo vrata za dublje upoznavanje sa vekovima dugom tradicijom i dragocenim kulturnim nasleđem glavnog grada Austrije. Od tada počinju da se pišu pesme, operete, valceri… zbog kojih Beč postaje sve poznatiji i privlačniji: u njega dolazi sve veći broj pozntih i manje poznatih ličnosti. Grad sve više dobija na značaju, a njegovoj popularnosti poseban pečat daje i „carica Srce“ – Elizabeta ili Sisi, koja je Beč učinila poznatim gotovo isto toliko koliko ga je učinio i otac psihoanalize Sigmund Frojd.
I danas, precizno uređen propisima, sa proverenim konceptom razvoja, ovaj grad velikih mogućnosti jako je privlačan za život, pa je u Beč pohrlilo i oko 200 000 Srba. Inače, u austrijskoj prestonici živi oko 2 000 000 stanovnika. Zanimljiv je podatak da se ta brojka, već godinama unazad, ne menja. Veliki je broj i onih koji su došli iz država bivše SFRJ, ali su tu prisutne i mnoge druge nacionalnosti (turci…).
Prvi korak
Posetioci Beča obično se prvo upoznaju sa originalnom srednjovekovnom tvrđavom, sa mostom, Bečkim Hofburgom, koji je evoluirao u ogromni asimetrični kompleks prostirući se na površini od 240 000 m2 – sastoji se od 18 krila, oko 2 600 soba i 19 parkova. Najstariji deo datira iz XIII veka i predstavlja jezgro tvrđave koje je imalo odbrambenu funkciju. Čitav ovaj odbrambeni sklop, rov i most i četiri velike kule su, zbog potrebe uklonjene, pa su kasnije, opet, vraćene (vremenom su menjale izgled – ali su uvek ostajale u funkciji najsvrsishodnije odbrane). Sredinom XVI veka fasada je obnovljena u renesansnom stilu, uključujući i Švajcarsku kapiju (Swiss Gate) koju je po idejnom rešenju Pietra Farabosca izgrađena 1552. godine. Ovaj park i kapija dobili su ime po švajcarskim čuvarima koji su stražarili za vreme vladavine marije Tereze i Franca Stefana od Lorejna (Maria Theresa and Frantz Stephan of Lorraine).
Da se ne bismo previše rasplinuli, izgubili u moru informacija, pre početka obilaska ovog slavnog grada odabrala sam sferu interesovanja na koju ću se posebno usredsrediti. Trudila sam se da fokusiram pažnju samo na određene stavke i da ih istražujem samo jednu po jednu. U tri dana!
Ali, krenimo redom.
Za obilazak Hofburga potreban je gotovo ceo dan. Sam Sisi muzej, carski apartmani i deo u kome je izložena srebrna kolekcija posuđa, takođe, zaslužuje jedan dan. Dakle, dovoljno za tri dana u Beču… naravno, onaj jedan ću potrošiti u veselom tumaranju ulicom Kerntner (Kärntner) u kojoj vrvi od šetača, uličnih svirača, živih statua, cvećara… od mirisa i blještavih izloga.
Gradski javni prevoz je izuzetno razvijen i pokriva sve krajeve grada. Topla preporuka je koristiti za prevoz metro. Do savršenstva doveden, obeležen izrazitom jednostavnošću u snalaženju – dovoljno je samo pratiti oznake i sigurno stići do ciljanog mesta.
Bečka šnicla
Upoznavanje Beča najbolje je početi bečkom šniclom i čašom domaćeg točenog belog vina u restoranu Figlmüller. Podarzumeva se da prethodno niste ništa doručkovali. Taj udobni pab u srcu grada poznat je po tankoj, nalik „na oblandu“ bečkoj šnicli koja obično prekrije (sakrije) ceo tanjir. Ali ona ne obara samo svojim izgledom i veličinom, već, pre svega ,,jedinstvenim ukusom“, zadovoljavajući skoro sva vaša čula. Međutim, ovde upadate u tešku dilemu da procenite da li je ukusnija šnicla od govedine ili svinjetine? I taj problem se rešava jednostavno – kada ne možeš da se odlučiš koja je bolja, onda naručiš oba specijaliteta. Pravo zadovoljstvo „i za oči i za stomak“. Uspeh ovog paba je naterao njegove vlasnike da otvore još dva takve vrste.
Centar grada i katedrala
Život Beča odvija se, uglavnom, u starom gradskom jezgru. Opera, galerije, muzeji, prodavnice i izlozi sa luksuznom, skupocenom garderobom, lepo uređeni restorani i prijatni kafei… Ta ulica je za mene trenutni „centar sveta“, odatle sve počinje. Iz nje se pruža pogled na Katedralu, na početku se nalazi čuveni hotel Saher, a na sredini ulice koja je seče prodavnice čuvenih svetskih dizajnera. Odmah tu, iza ugla je i hotel Grand. U njenoj blizini nalazi se i univerzitet. I odjednom „kreacija“ koja arhitektonski odskače od klasične bečke arhitekture. Reč je o gradskoj toplani koja po fasadi više podseća na džamiju, a po veselim bojama i njihovoj kombinaciji na Gaudija. Zanimljiv je podatak da ona obezbeđuje grejanje za više od 60 000 domaćinstava.
U centralnoj ulici u gradu, na njenoj sredini, nalazi se Katedrala (Stephandom). Najpoznatiji simbol grada i zaštitni znak Beča. Izgrađena u gotskom stilu, sa svojim ogromnim, visokim i vitkim vrhom koji je perkriven stotinama hiljada pločica, dominira nebom starog grada. Osam vekova gradnje su ostavili značajan trag na ovo veličanstveno zdanje. U jednoj rečenici: fascinantna spolja, a impozantna unutra.
Suši
Strast koju imam prema putovanjima, reflektuje se i na moj odnos prema hrani. Šetnju pešačkom zonom završila sam na večeri u najboljem u gradu japanskom restoranu hotela Grand. Jedan od prvih hotela takve vrste, otvoren još davne 1870. godine, ovaj hotel na svom sedmom spratu nudi autentičnu japansku hranu. I hotel i restoran, samo su deo atmosfere koja najviše odslikava ekskluzivitet ovog grada. U tradicionalno japanskom enterijeru, večeru počinjem sakijem (toplim), uz koju mi donose suši. Tehnika pripreme jela na ogromnom stolu – ploči ispred nas, me fascinira. U japanskoj kuhinji vreme od pripreme do posluživanja je svedeno na minimum. U mom slučaju, ovo vreme je bilo kraće od tog minimuma, jer sam sočno i meko meso i morske plodove uzimala direktno sa ploče na kojoj je vešti japanac spremao. Nema kolača, s pravom, jer bi oni, ovog puta samo pokvarili ukus te sjajne hrane. I to nije sve. U prizemlju Grand hotela nalazi se još jedan restoran – suši bar u kome možete da jedete najbolji suši i sušaki, u sasvim drugačijem ambijentu. Za poneti ili pojesti u tom baru, možete da birate, kao i da li ćete sedeti unutra ili uživati u ovoj čudesno dobroj hrani u bašti hotela koja se otvara od ranog proleća i radi sve do kasne jeseni. Izbor najkvalitetnijeg sakija i najukusnijeg sušija na jednom mestu je izuzetan i izuzetno redak.
Kao šlag na tortu
Zasićena istorijom i uživanjem (hrana, šoping, šetnje…) odlučila sam da još jedan dan u Beču provedem u obilasku Hofburga i njegovih prelepih parkova, ne propuštajući jedinstveni doživljaj celodnevnog zadržavanja u Sisi muzeju. Jer to je, upravo ono što najviše odgovara mom ukusu i senzibilitetu. To je ono što je ostavilo najupečatljiviji utisak na mene – miks fine estetike, kitnjastog i sjajnog životnog stila, blještavog glamura, ali i povremenog iskakanja iz strogih obrazaca ponašanja na dvoru, zamornih i opterećujućih obaveza, ličnih i porodičnih tragedija…
Muzej carice elizabete, poznatije kao Sisi, smešten u prednjem delu rezidencijalne palate Hofburg, je zaista čudesan. Ceo kompleks – apartmani Franje Josifa i njegove austro-ugarske carice, prostorije za prijeme i reprezentaciju, izloženi predmeti, slike i srebrno posuđe, odišu posebnom otmenošću i raskošom. Muzej – koncipiran tako da caricu Sisi prikaže u pravom svetlu – od načina oblačenja do načina korišćenja slobodnog vremena i duhovnog uzrastanja, odslikava u potpunosti vreme u kome je živela bečka aristokratija i dešavanja na politčkoj sceni Habzburške monarhije.
Elizabeta je ušla u istoriju kao carica večite mladosti i lepote. Više od tri decenije su je smatrali najlepšom vladarkom u Evropi. Javnost je bila zgrožena vešću da je Sisi ubijena 10. septembra 1898. godine. I upravo caričina nasilna smrt je stvorila od nje „legendu koja ne umire“. Na pitanje postavljeno Lueigi Luchni, caričinom ubici zašto je ubio, ovaj je odgovorio: „ako neko ne radi, ne bi trebalo ni da jede! Neka dugo živi anarhija! Smrt aristokratiji!“
Sisi je rođena na Božićno veče 1837. godine, kao četvrto dete Vojvode Max-a i njegove žene Ludovike, u Bavariji. Dan njenog rođenja je nedelja, a novorođenče je rođeno sa jednim zubom, što je tradicionalno predstavljalo znak njene sreće.
1853. godine se verila za Franca Josifa.
Očaran lepotom petnaestogodišnje princeze, njenom nesebičnošću i gracioznim držanjem, on se zaljubio u nju „do ušiju“. U početku je carica Elizbeta pokazivala veliko interesovanje za politiku energično podržavajući Mađarski kompromis i značajno utičući na Franca Josifa u tom pravcu. Vrhunac u političkom angažovanju je dostigla krunisanjem za Kraljicu Mađarske 1867. godine. Za tu priliku bila je obučena u haljinu specijalno dizajniranu u duhu tradicionalnog mađarskog kostima. Haljina od srebrnog brokata je ukrašena dijamantima koji su svetlucali kao zvezde i slagala se sa dijamantima u njenoj kosi (sa portreta koji je izložen u muzeju – ali i rekonstruisanog modela haljine). I baš ta haljina je učinila da se glas o Sisinoj lepoti pronese celim svetom.
Zbog velikog pritiska oko Mađarskog Kompromisa, muž joj je zabranio da se ikada više meša u pitanja politike, ona se povukla sa političke scene i počela da živi onako kako je stvarno želela. Provodila je sate u oblačenju, često je putovala i pisala stihove u stilu nemačkog pesnika Henrkia Hajnea (Hinrich Heine). U svojim sobama ona je držala gimnastičke sprave i dosta vežbala – imala je dnevni program vežbi, što je dodatno skandalizovalo dvor. Ali ono čime je najviše privlačila pažnju jeste, do čukljeva duga sjajna kosa čije je održavanje zahtevalo ogroman utrošak vremena. Kosa joj je bila graciozne forme, „preko bele čipkane haljine prelivala se kao talasi, doticala pod i dalje tekla…“ Imala je (naravno) ličnog frizera koji joj je negovao kosu i pravio od kose pletenice koje je, potom, oblikovao u krunu. Tokom dva sata, koliko je trebalo da joj se napravi takva frizura, carica je učila strane jezike – starogrčki i moderni (savremeni) grčki. Mnogi kozmetički preparati koje je koristila za održavanje svoje lepote, posebno su spravljani za nju u dvorskoj apoteci. Volela je da se kupa u toplom maslinovom ulju, a svoje telo obavijala je zavojima koji su bili natopljeni, takođe – određenijm vrstama ulja, s ciljem da omekšaju kožu i učine je nežnijom. Mnogi savremenici su je smatrali ekscentrikom. Volela je mnogo da putuje, plovila je Mediteranom, a Krf joj je bio omiljena destinacija.
Posle samoubistva sina 1898. godine, carica se potpuno povukla u samoću. Nosila je vrstu odeće u kojoj se žali do kraja života. Blještavi nakit je poklonila ćerkama i unukama, a crni nakit je zadržala i nosila do svoje smrti.
Osoba sa posebnom harizmom, carica Elizabeta je nastavila da fascinira svojom neobičnom ličnošću i posle pada habsburške monarhije. 1930. godine, je objavljena serija romana o njenom životu, što je poslužilo i kao osnova za trilogiju filmova – o Sisi (u produkciji Ernsta Marischka, snimljenih posle Drugog svetskog rata). Međutim, prvi film o caričinom životu napravljen je 1919. godine u produkciji Marie Larisch, Elizabetine nećake. Posle toga, o njenom životu je snimljeno još nekoliko filmova, a posebnu pažnju je privukao onaj sa Romi Šnajder koja je nadahnjujući je svojim neodoljivim šarmom i magičnom lepotom najbolje oživela Elizbetu, njenu mističnu auru između vremena i večnosti.
Saher
Boravak u jednom od najlepših gradova Evrope, zaokružila sam u hotelu „Saher“, preciznije kafeu „Saher“ koji je postao najpoznatiji po načinu pripremanja ove čuvene torte. Pravi doživljaj tradicije, ukusa, čarobne energije i sve to na jednom, baš ovom mestu, dok uz kraći ili duži espreso uživate u parčetu saher torte. Ne verujem da postoji bilo ko, ko je prošao ili boravio u Beču, a da je nije probao. Za prave uživaoce u slatkišima, saher torta je pravi izbor. Zaista, poseban doživljaj!
Kao i moj boravak u Beču.
prof Dr Dragana Petrovic
